Slavka Božović
Ne rasipam niz vjetar što mi je u grudima
Neću da ispustim ni avaz, ni huk
Ne bih da hranim sujetu zlobnima
Sa tugom se rvem k’o samotnjak vuk.
Sve hrpe nedaća ja savih unutra
Ne želim da nebu melodiju kvarim
Danas je ovako, biće bolje sjutra
Prepuštam ih Tvorcu, neka gospodari.
Izpružiću dlan, surim orlovima
U njedrima zlatno runo da mi sviju
K’o vučica ponosno skitat drumovima
Nek’ mi natenane sve boli ispiju.
Neću da uzburkam izvore tišini
Zbog radoznalosti zajedljivih ljudi
Stopama umjeća hrlim ka divljini
Da se ne okliznem, razum se potrudi.
Jer samo nebesa moje tajne znaju
I ko mi je pucao u srce pravednô
Ne marim za ljude šta li nagađaju
Da se ispovijedam bilo bi bijedno.
Neću da natrunim ovo oko sneno
Jeleni i srne da proplaču sa mnom
Sama ću da ližem srce mi ranjeno
Sudbinom je vukovima to predodređeno …
Slavka Božović
( iz zbirke u pripremi …)
